Ране

Желим да видим знање

Желим да видим светлост која је учење, знање и која је храброст. Желим да видим светло да победим страхове које имам, да не бих живела у непознатом, у тами. Јер су ме други повредили због својих страхова, због тога што стално живе у непознатом и немају наде у промене, нећу их кривити. Јер ја нисам нико да судим другима, и нико не сме да буде крив за нашу судбину, за судбину човечанства. Живимо у времену ужаса и страха, непознатог и таме, ратова и депресије. И разумемо да је живот стална борба, стална патња. Али зашто се не смемо борити? Зашто морамо да наставимо овај временски период? Зашто морамо пустити нашу децу да живе у истом страху као и ми? Зашто је траума као света породична легенда која се мора преносити са старије генерације на млађе? Разумем да смо рођени да умремо, али не разумем зашто наши животи морају бити мрачни и безнадежни. Зашто други морају да пате само зато што смо ми патили?

Али такође се плашимо прошлости која нас може прогањати јер не знамо зашто су нас други третирали на одређени начин који нас је повредио. То објашњава колико смо различити једни од других. А за то је потребна најважнија врста знања: слушање, разумевање и подршка. Начин на који се опходимо једни према другима је узрок нашег сталног страха. Јер се бојимо да ћемо бити повређени, а то нас чини да се плашимо разлике других. Јер све има разлог за своје чињење, покушаћемо да разумемо проналажењем ваљаног и темељног разлога зашто је особа испала онаква каква је сада и шта ју је то учинило. Тиме је чин пресуде ирелевантан (осим у случајевима убиства и мучења). Јер ми, људи, смо несавршени и немамо право да осуђујемо друге јер и ми грешимо у неким стварима, а исто бисмо погрешили да смо на месту особе којој се суди.

То је оно што школа покушава да представи кроз науку и логику – све што се дешава има разлог због ког се дешава, постојање сваког бића има своју сврху – па тако и људског бића, све што се десило има свој узрок. Школа је вид знања које треба да се примени у свакодневном животу, образовање нам помаже да схватамо. Али овде се не мисли на школу и образовање као установу која сматра да је сврха знања памћење свих података из књига. Већ се мисли на образовање у уопштеном смислу, које нас обезбеђује разним типовима знања. Које ми као људи можемо да изаберемо у односу на то шта можемо да радимо и стварамо и користимо у добре сврхе.

Пошто је људско биће комплексно, такође то важи и за знање човека. Човек има уметничко, духовно, логичко, друштвено и природно знање, и то знање сазнаје чулима и разумом. Природно знање нам помаже да схватимо нашу околину. Логичко знање нам помаже да решавамо свакодневне проблеме, док духовно, друштвено и уметничко знање нам омогућавају да повежемо љубав и емоције. Такође, када бисмо комбиновали логичко, духовно и друштвено знање, били бисмо у могућности да помогнемо себи и другима.

Знање и образовање су светлост која нам показује пут, светлост која нас негде води, која нам отвара више могућности да видимо сврху овог живота. Познавање ствари ће помоћи вама и другима. Са знањем, ви сте незаустављиви као човек и ствараћете и радити ствари како човек мора да ради. Ваши снови, наде, осећања, жеље и потребе се поштују са знањем. Наћи ћете љубав у стварима које радите и стварате, страст која покреће једно људско биће да живи. То је оно што треба пренети будућим генерацијама, уместо страха. То је оно што нас чини храбрим и незаустављивим. Време знања и љубави је за човечанство у ком мора да живи да би напредовало. Ми напредујемо у храбрости и љубави, јер смо рођени са љубављу.

Знање треба користити да помогнемо себи и другима; користићемо га с љубављу.

Али, авај, чак и ако је знање нешто што би требало да нам омогући да видимо кроз непознато, не можемо знати све, јер је свако људско биће ограничено и несавршено. Можемо знати како да се понашамо према другима, како да се понашамо према својој деци, како да радимо ствари, како да стварамо ствари, и користићемо то са страшћу. Али пошто смо ограничени, не можемо знати будућност, па се највише плашимо. Не можемо знати смрт, па се највише плашимо. И зато се трудимо да то разумемо, да победимо страх који имамо од тога, али то нам је немогуће, јер смо ограничени.

Усмерите знање и љубав у нешто што можете учинити, а не нешто што не можете, као човек. Јер људи су способни за све, сем да буду бесмртни и да знају будућност. Јер нам је смрт и будућност неизбежна.

Иако смрт и сам страх од смрти постоје, то не значи да је суђење убиства и мучења ирелевантно. Мучење, у било каквом облику, је уливање страха физичким и психичким повредама. Ако се ми као човечанство боримо против страха – човек не сме да доживи страх од другог или себе. Смрт можда јесте неизбежна, али не треба да буде заслужна ни због чега, јер је живот стална борба за преживљавање. Ако се човек бори да живи – човек не сме да буде убијен од другог човека или себе. Ако је знање храброст, а незнање страх, и ако је немогуће знати смрт, то не значи да треба да је се плашимо, јер ми треба да прихватимо наше знање о њеном постојању.

Наравно, поред школовања и информисања, постоји и искуство којим се човек природно учи. Искуство је лична историја једне особе која је учила од својих давних грешака и учинила да се те грешке никад не понављају. Искуство је природни начин да човек преживи и такође постане боља особа. Али ми поново долазимо у питање: Зашто целог свог живота грешимо, иако смо познавали те грешке?

Људска грешка је само подсетник да нисмо савршени у знању.

Нити требамо бити савршени, али је то исто подсетник да треба да константно радимо на себи. Јер када упоредимо нашу прошлост и нашу садашњост и видимо да је све исто као пре, осећај је разочаравајући. Можда ми и не осетимо то у тренутку, али онда почнемо да кривимо себе због своје прошлости, јер смо разочарани у себе. Разочаран човек неће ништа постићи јер почиње да тако мисли. Почиње да мисли да је завршио са учењем и својим искуством, а то доводи до илузије да је он прошао кроз све у животу. Након тога долази до уверења и заблуде да тај човек зна све и да му искуство оправдава чин критиковања туђег искуства.

„Да сам на твом месту, не бих завршио тај факултет.“ „Зашто ниси положио за ауто? Сада би ти било много лакше.“ „Не свиђа ми се то што си почела да се бавиш фудбалском каријером.“ „Саслушај ти мене, јер сам ја прошла кроз много тога у свом животу.“ „Ја сам твој отац, и док си под мојим кровом, биће тако како ја кажем.“

Ово су само неки од коментара који излазе из уста разочараних људи. Нажалост, овакви људи се не мењају, нити их ко може променити, зато што су они тако одлучили за свој живот. Они могу да остану у кругу разочаравања других само зато што су разочарани. А ми можемо да наставимо даље, да их прихватимо као особе, али не и њихове коментаре. Можемо да наставимо даље са својим животом и учимо; можемо да постанемо бољи људи него што смо били, зарад себе и других.

"Желим да видим знање" симболизује стремљење ка светлу које разгони мрак у којем се често налазимо – мрак страха, непознавања и неразумевања. Ова жеља за знањем није само академска, већ егзистенцијална: кроз знање ми ослобађамо себе од окова прошлости и страхова који нас муче. И такође представља моју дубоку жељу да се извучем из таме незнања и страха. Знање није само информација, оно је светло које нам омогућава да боље разумемо себе, друге и свет око нас. Жеља за знањем је заправо жеља за истином, за разумевањем узрока и последица свега што проживљавамо. Само кроз знање можемо изградити бољи свет, ослобођен страхова и ограничења, и то је пут којим човечанство треба да иде.

Свака промена захтева време и труд, и иако ово можда неће одмах променити свет, верујем да ширење свести о значају знања и љубави може постепено водити ка бољем сутра.